KUTAK ZA VAŠ TRENUTAK

Marija Mateović
Gde je život? 

   Iza deset istina, ispod nevinih pogleda, u dubini duše. Život je skriven tamo gde bi poslednje pogledao.
   U odsjaju svetlosti nad izvorom života vidim svoj odraz. Smejem se sudbini i uživam u pesmi mladosti. Igram igru prepuštajući se melodiji.
   Krijem se u rukama voljenog. Tražim utehu u njegovoj ljubavi, sigurnost u njegovim rečima, iskrenost u njegovim očima. Ali me je delima uverio da sam ja njegov život koliko i on moj.
   Glavu stavljam na ramena voljenih, njihove grudi moje suze trpe, saveti razum otvaraju a ljubav srce zaceljuje. U njihovom društvu moj osmeh je večan, šalama me razvesele, delima zabrinu ali rečima ostave nemom.
   Dirkama pišem a notama pričam, melodijom život opisujem, svakodnevno proživljavam nove snove.
   Bojama slikam svoju dušu, začaravam oči prolaznika, mnoga pitanja u glavi im stvaram, činim nekima neshvatljivo.
   Perom tajne razotkrivam, na parčetu pergamenta mastilom stvaram, snove oživljavam lako, da srca ledena dirnem i brbljive ućutkam.
   Biram da ubijem prošlost radi budućnosti nepoznate, ciljam smrt, uzimam mu kosu i sečem sudbinu, da zaustavim vreme, uživam u sadašnjosti dok me sopstveno srce ne izda.

Marija Mateović

SNOVIĐENJE

   Otvaram oči sa suzama nade.

   Životu prilazim naivno, verujem da će stvarnost biti nalik snovima. Ustajem na levu nogu i saplićem se o svoje reči, pogled dižem u pravcu svitanja. Uzdišem umorno ali odlučno stežem pesnice.

   Jedna me reč razveseli, od poznatog mi glasa srce zaigra. Pogledom me pogodi u ranu, od osmeha poput slike oči mi začara, suzu mi je pustio čim čuh tu pesmu reči. Od njegovog mi poljupca rane zaceliše, ta ljubav izbrisala je bolnu prošlost nežnim dodirom.

   Njegove su ruke meki oblaci, oči boje neba, glas poput vetra. Ali naidje oluja, oblaci bljesnuše munjom, nebo proguta crnina, vetar slomi tišinu strašnim jaukom.Trgnuh se i shvatih. Sanjala sam da živim.

Marija Mateović