V Rock Aid u Aleksincu

Priredile: Marta Mitić i Teodora Mitrović 

Uspešno je održan peti po redu Rock Aid u Aleksincu, 29. novembra, u Domu omladine. Bilo je nekoliko izvođača a našu pažnju je zadržao mladi gitarista, s kojim smo razgovarali posle nastupa.

Mark Rainey je pseudonim Marka Marjanovića, srpskog nezavisnog gitariste, pevača, kompozitora i producenta. Njegove melanholične i jednostavne melodije su posledica odrastanja u malom gradu i borbe da bude prihvaćen u njemu onakav kakav on jeste. Njegova poezija pisana je na srpskom jeziku dok kao Mark Rainey koristi engleski da bi se izrazio, jer muzika koju je oduvek slušao potiče iz UK.

Počeo je da svira gitaru kada mu je bilo šesnaest godina. Prvo je naučio je da svira desnu gitaru a onda, dve godine kasnije, odlučio je da nauči i levu, koju i dan danas najviše praktikuje. Ta činjenica da je rođen sa šest prstiju odvaja ga od ostalih gitarista i čini ga jedinstvenim zbog načina sviranja a ujedno i strasti koju posvećuje svom instrumentu. Nikada nije išao na časove gitare a načio je da svira skidajući pesme bendova Nirvana, Joy Division i zagrebačkog sastava Azra.

 1. Šta je tvoja inspiracija prilikom pisanja teksta i muzike?

Najčešće pronalazim inspiraciju u ljudima. U razgovoru sa dragim i bliskim prijateljima, a kad-kad u potpunim strancima koji mi privuku pažnju i nateraju da se zamislim i odlutam mislima daleko van svakodnevnih granica. Najdragoceniju inspiraciju crpem iz lepote. I to one melanholične i setne. Ona ima tu moć da mi danima okupira maštu sve do trenutka, kada najzad to izađe u stvarni svet, kroz melodiju i tekst o njoj samoj.

2. Povezuješ li svoj život sa muzikom koju pišeš?

Činim to sada mnogo više nego li ranije. Mogu slobodno reći da sam na početku tekstove pisao samo da bi popunjavali prazno mesto i činili bogatijom i pevljivijom samu pesmu. Nisam im posvećivao dovoljno pažnje koju oni zaslužuju. Ali su vremenom postajali sve više vezaniji za ono što proživljavam. Jedan čovek mi je rekao: „Ti ne treba da pišeš srećne pesme, to nisi ti.” Verujem da je moja muzika verna predstava onoga što osećam i što jesam.

3. Koja ti je najuspešnija (najdraža) pesma?

Odlučio bih se za „Ties“ koju sam napisao pre dve godine. Ona je i odlučila u kom pravcu će se i sam album „Farewell Sweetie“ kretati. Posebno sam vezan za ovu pesmu jer je jedan od mojih omiljenih muzičara, čija me je muzika i inspirisala da pesmu snimim i produciram na taj način, čuo Ties i bio ponosan jer me je njegov rad inspirisao. Pored toga, a možda čak i važnije, njen tekst mi je jedan od najvrednijih i najdražih koje sam napisao. Možda bih tu izdvojio i tekst pesme „Follow You“ na koju sam jako ponosan.

4. Da li planiraš da se profesionalno baviš muzikom ili ti je ona samo hobi?

Radim naporno na tome da muzika bude na prvom mestu i da mi donosi bezbrižan život. Plan je da bavljenje muzike ne bude samo luksuz, već deo moje svakodnevnice u kome mogu da uživam bez ikakvih granica.

5.Kada i zašto si počeo prvi put da stvaraš muziku i pišeš pesme?

Prvu pesmu sam napisao sada davne 2007. na dan kada je umro Toše Proeski. Nakon toga pronalazio sam pisanje sve više korisnijim za bekstvo iz realnosti. Za pisanje osim gitare, lista papira i prazne sobe ništa više nije potrebno. I to je najvrednija strana pisanja za mene. Pisanje mi je i danas to sigurno utočište i drago mi je da mogu sebe da ispoljim na taj način.

6.Koje si nastupe uživo imao?

Izdvojio bih dva nastupa, od mnogih, koji su bili najznačajniji do sada za mene i pokazali mi da sam na pravom putu i da je muzika ono čime želim da se bavim u životu. Prvi bi bio Festival uličnih svirača u Novom Sadu, a drugi koncert grupe „Hladno Pivo“ u Hali sportova Beograd gde sam nastupio sa mojim, sada bivšim, indie rock bendom „The Combs“.

7. Da li ti se dešavaju greške tokom nastupa?

To je još uvek neizostavan deo mojih nastupa. Čak sam na nastupu u Aleksincu, na kojem ste i vas dve bile, potpuno zaboravio refren pesme „Love you in Japan“. Jednom prilikom mi je jedna devojka privukla pažnju iz publike toliko da sam potpuno zaboravio ne samo tekst pesme već i koju pesmu sviram, ruke su se mehanički kretale po vratu gitare, dok mislima nisam mogao da se sklonim od nje.

8. Šta bi preporučio osobama koje žele da se bave muzikom?

Da ne paniče i da uživaju u tome što rade ma koliko teško i naporno izgledalo na početku. Jer u životu ništa nije nemoguće, samo je malo verovatno.